Prema starim srpskim verovanjima, period od 10. do 19. januara poznat je kao „nekršteni dani“ i smatra se vremenom kada posebne opasnosti vrebaju.
Ovo verovanje duboko je ukorenjeno u tradiciji našeg naroda. Smatra se da je to vreme kada Isus Hrist još nije bio kršten, zbog čega je, prema predanju, zemlja otvorena za mrtve duše, ali i za demone i nečastive sile.
Narod kaže da nekršteni dani nisu dobro vreme za rađanje. Veruje se da će dete koje dođe na svet između Božića i Bogojavljanja biti bolešljivo i nesrećno. Da bi se mališani “odbranili od uroka”, stari su smislili ovo – deca rođena u Nekrštene dane moraju svake godine u tom periodu da sa sobom nose posebnu košulju, tkanu na kaminu.
Nekršteni dani uvek su mrsni, a ne posti se čak ni sredom ni petakom. Samo je Krstovdan dan za post, a on pada neposredno uoči Bogojavljanja.
Veruje se da ove sile vladaju tokom noći – od zalaska sunca do prvih petlova. Narodno predanje upozorava da u tom periodu ne treba izlaziti iz kuće, jer onaj ko se usudi da putuje noću može doživeti nesreću. Ako je izlazak neophodan, savetuje se da osoba sa sobom nosi zaštitne predmete poput belog luka, krsta ili oštrog metalnog predmeta.
U nekim krajevima Srbije, posebno u vlaškim selima, i danas se pridržavaju starih običaja. Tokom „nekrštenih dana“ žene ne predu, ne tkaju i ne peru veš. Takođe, ništa belo, posebno dečja odeća, ne ostavlja se napolju kako bi se sprečilo da zle sile naškode deci bajalicama i urocima.
Da bi se dodatno zaštitili, meštani u nekim selima prekrivaju prozore zavesama ili spuštaju roletne kako bi sakrili svetlost iz kuća. Predanje takođe nalaže da se noću ne pije voda iz posuda jer se veruje da demoni mogu da se uvuku unutra i čekaju neoprezne ukućane.
