Uprkos decenijama istraživanja, naučnici još uvek nemaju potpun odgovor na pitanje šta tačno proizvodi ovaj zvuk. Međutim, novija istraživanja sugerišu da zvukovi možda predstavljaju oblik komunikacije.
„Otkrili smo da obično postoji nekoliko ‘govornika' na različitim lokacijama u okeanu, koji proizvode ove zvuke“, objašnjava okeanski naučnik Ros Čapman sa Univerziteta Viktorija u Kanadi. „Kada jedan ‘govornik' započne zvuk, ostali uglavnom ćute i slušaju. Nakon toga, prvi prestaje, kao da čeka odgovor.“
Čapman i njegov tim predstavili su svoje istraživanje na 187. sastanku Akustičkog društva Amerike, održanom 21. novembra.
S obzirom na ogromne dubine okeana i izazove koje istraživanje tih prostora nosi, nije iznenađujuće da u njima postoje fenomeni i ponašanja koja još nisu u potpunosti shvaćena.
Godine 2014. naučnici su konačno uspeli da povežu „Bio-patku“ sa antarktičkim patuljastim kitovima (Balaenoptera bonaerensis). Međutim, ni ovo otkriće nije rešilo sve misterije. Naime, slični zvuci zabeleženi su i u drugim okeanima, poput onih kod Australije i Novog Zelanda, gde patuljasti kitovi nisu prisutni. To sugeriše mogućnost da još neka životinja proizvodi ove zvuke.
Čapman, koji istražuje zvučni pejzaž južnih okeana od 1980-ih, navodi da je učestalost ovih zvukova u početku bila toliko zapanjujuća da su naučnici sumnjali da je u pitanju biološko poreklo.
Iako se zvuk često povezuje sa antarktičkim patuljastim kitovima, njegova svrha ostaje misterija. Čapman pretpostavlja da bi zvukovi mogli predstavljati neku vrstu dijaloga među kitovima.
„Možda razgovaraju o večeri, možda su roditelji u komunikaciji s mladuncima, ili možda komentarišu onaj čudni brod koji neprestano prolazi vukući dugačku žicu“, našalio se naučnik.
Svrha tih „razgovora“ ostaje nepoznata, ali interesovanje za razotkrivanje ove zagonetke ne jenjava.
