Veliki broj nedužnih života je tada oduzet od strane ustaša koje nisu birali način kako će zauvek da se „reše“ Srpkinja, ali i njihove dece.
Anka Ilišević rođena je 1938. godine u selu Vrbaška, opština Bosanska Gradiška, od oca Milovana i majke Zorke. Posle etničkog čišćenja na Kozari 1942. godine sa ocem je u koloni odvedena preko savskog mosta u Staru Gradišku.
Ustaša ju je oteo iz ruku njenog oca, a ona je vikala: „Ne daj me, čiko, ne daj me!“ i nakon toga Anka nikad više nije viđena.
Jedino svedočanstvo o njenom postojanju jeste fotografija koju je sačuvao unuk Ankinog oca Mladen Ilišević.
Neko je iz očaja zabeležio: „Kad ne bi bilo dece, ratovi bi sigurno bili manje strašni“.
Svedočenja prežiovelih stvaraju jezu u kostima: „Jednog septembarskog dana 1942. ustaše su ispraznile sve sobe. Žene i devojke su povezali žicom u hodniku. Noć i reka njih su progutali. I decu u povoju ustaše su, kao lutke, bacale za majkama“ – pričao je preživeli.
Ankin život od samo četiri leta prekinut je od strane surovih i brutalnih ubica koji su vodili ozloglašene kapmove.
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Facebooku.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
